Nedavno sam bila u prilici da razgovaram sa jednim od traženijih plastičnih hirurga kod nas. Naravno da sam bila znatiželjna da čujem koliko se dnevno operacija izvrši, šta se dešava kada žena od 50kg hoće da ugradi peticu i da li silikoni smetaju pri dojenju deteta. Odgovorio je na sva moja pitanja sa duhovitim opaskama tipa da je kriza u odnosu na period od pre 10 godina kada je jedan kriminalac dovodio po dvadeset svojih devojaka „na sređivanje”.
Ono što me je najviše oduševilo, pored činjenice da ugrađuje „srazmerne” silikone je ta da kada se u ordinaciji pojavi žena sa „dubinom u očima” on je pita – „A šta će vama to, dekolte će zakloniti taj predivan pogled”? To me je nasmejalo, kao simpatična fraza ali morala sam da mu kažem da je ne koristi često jer će ostati bez posla, a on će na to vrlo ozbiljno: „Bez brige, procenat žena sa dubinom je jako mali”.
Ujedno me je nateralo da se zamislim nad tim. U mom okruženju su žene sa tom dubinom, ali kad sam krenula da analiziram ove druge pored kojih prolazim i primećujem neke druge atribute, shvatila sam da je Dr. u pravu. Samo ono što ostaje kao pitanje je zašto je to tako? Šta se to desilo da žene postaju prazna ambalaža? Ko to uopšte voli i kome treba divno izvajana figura bez sadržaja? Da li je „silikonska revolucija” to donela i šta je bilo pre toga?
Tu dolazim do muško – ženskih odnosa 21. veka, koji često nisu odnosi, neoriginalnog udvaranja preko socijalnih mreža i čestih površnih sexualnih veza koje se pravdaju brzinom života. Šta se desilo sa pisanjem i recitovanjem poezije, sviranjem gitare i grafitima na zidu. Gde to nestade? Da li sve te prazne ambalaže ne mogu da prime tu vrstu sadržaja? Kad ste poslednji put čuli za neku muzu koja je isprovocirala nekog umetnika da napiše divnu pesmu i otpeva je? Kao što je Peti Bojd bila inspiracija za najlepše ljubavne pesme Džordža Harisona iz Bitlsa i Erika Klepotona (Something, I need you, Layla, Wonderful tonight...). Pri tome, Peti nije bila neka riba, bilo ih je mnogo lepših u to vreme ali je zasigurno imala tu dubinu u očima i posebnu harizmu kojom je plenila.
Tu je i jedan grafit koji mi uvek mi izmami osmeh a već se sve slabije vidi na tom starom zidu: „Volim Vračar jer tu živi jedna Dunja, od čijeg pogleda mi se stalno vrti u glavi”.
Mogu otići i dalje i prisetiti se pesnika, kojima je jedna žena bila inspiracija – od Petrarkine Laure, Preverove Barbare, Lenke Đunđerski Laze Kostića, Vere Pavladoljske Matije Bećkovića...Sve one imaju jednu zajedničku crtu a to je pogled sa dubinom što je ustvari privlačnost duha. Ni jedan od ovih pesnika nije govorio previše o fizičkim karakteristikama svoje muze, već o utisku koji ona na njega ostavlja posebnošću svoje ličnosti. Dok čitamo te pesme, stare stotinama godina osećamo tu emociju pesnika prema ženi za koje nam se čini da ih poznajemo.
Ne mogu da se oduprem utisku da su se žene današnjice suviše okrenule formi – brinu o svojim figurama, noktima, kosi, grudima, trepavicama, počinju da liče jedna na drugu, a zapostavljaju onu sadržinu koja ih ustvari izdvaja iz gomile i čini posebnim.
Ovaj tekst je namenjen svim onim ženama koje ponese trend i koje veruju da posle plastične operacije život zaista postaje bajka kao u emisiji Prve TV „Moje novo ja”. Sigurno da fizički izgled daje određeno samopouzdanje ženi, ali ukoliko ne postoji ništa iza da to podrži trenutna bajka se rasprši kao mehur od sapunice.
No comments:
Post a Comment