Jedna od najboljih kampanja tokom devedesetih godina je bila Nije teško biti fin. Verujem da se svi još uvek toga sećemo. Set reklama na kojima se ukazuje na to koliko je malo potrebno da budemo fini, pristojni, korektni. Kada neko baci đubre na sred ulice, sagnemo se i podignemo, kada sretnemo komšiju javimo se, pomognemo baki koja nosi teške kese, ustupimo mesto trudnici u gradskom prevozu i slično.
To se takođe prenosi i na sve druge međuljudske odnose – posao, prijateljstva, veze i podrazumeva da poštujemo dogovorene rokove, javimo se kada kasnimo i otvoreno komuniciramo.
Uvek mi je fascinantno koliko je malo potrebno da čovek bude korektan, a iz nekog razloga bira da bude „bad guy“. Svakome od nas se desi da ne hteći ispadnemo u određenoj situaciji takvi, ali ono što nas korektne razlikuje od ovih drugih je taj osećaj u stomaku koji nam ne dozvaljava da se ne izvinimo za loš postupak.
Ipak, to je osobina na osnovu koje ja biram prijatelje, saradnike, ljude sa kojima provodim vreme i jako sam bila ponosna što umem da prepoznam takve. Međutim, desi se i da pogrešite. Tada se ne trudite objasnite takvom čoveku da Nije teško biti fin, on to prosto ne razume jer ne poznaje taj sistem vrednosti. Jedino što možete uraditi je da se okrenete i odete.
Moja odluka je da i dalje budem korektna u svim međuljudkim odnosima. Ne zbog toga što se dobar glas daleko čuje, a loš još dalje već zato što ne umem drugačije. To rezultira da ne postoje vrata na koja ne mogu da pokucam i da ne crvenim kada nekoga sretnem na ulici.
A vi nekorektni vidite šte ćete sa tim, ja ću vam se ipak javiti kad vas sretnem – učtivo i pristojno jer Nije teško biti fin.
No comments:
Post a Comment