Strah od trčanja na maratonu

Neko je udario na sportiste, rekreativce, na zdravlje ne bi li nešto dokazao visokoj politici. Ima li kraja užasima kojima smo izloženi? Ko to radi? To rade ljudi jedni drugima, podmeću bombe, ubijaju se, truju se, uništavaju se? Ovaj svet se razvija kroz nasilje i teror.

Nakon bombaškog napada na maratonu u Bostonu, strahom za sopstveni život, strahom za ljudski rod, za budućnost, za decu, za datume, za događaje, za poruke, za život. Zašto bi neko trebalo da ide na maraton, bilo kakvu masovnu sportsku manifestaciju u strahu da mu se neće nešto dogoditi? Ima li šta zdravije i pozitivnije od toga?

Novi životi će se razvijati u svetu u kome će postati sasvim normalno uništavanje, paljenje, bombaški napadi, žrtve, masovne ubice koje se probude jedno jutro i odluče da se igraju malog Boga i oduzmu drugima živote kao da su figure na šahovskoj tabli.

Šta donosi budućnost? U mojoj viziji buđenja nakon dve decenije, palim TV i više niko ne prenosi vesti užasa jer su one svakodnevica.  Nenašminka voditeljka sa masnicama po licu prenosi vesti: "Danas je na Novom Zelandu pronađen čovek koji je uspeo da ne povredi nikoga i ostane nepovređen tako što nije izlazio mesec dana iz kuće, i nije nikome otvarao vrata"

Nasilje se reklamira kao poželjno u svim zabavnim emisijama. Nasilje je isto što i zabava. Ljudski život je podcenjen. Nema vrednost.

Strah je svakodnevica. Kakav je kvalitet života u strahu? Nikakav.

Nema kompromisa sa ljudskim životima. Nevinim životima.

Žao mi je što pesimizam izbija iz ovog teksta nastalog  u danu koji je zabeležio nevine žrtve u Bostonu, izazvao strah, saosećanje i nesigurnost. Sa druge strane, u danu koji je zabeležio po koji hrabri istup, zanimljivu promociju knjige, otvorio nova saznanja, učenja i nadu. U danu koji je obeležio završetak jedne komunikacije zbog odlučnosti da ni po koju cenu ne izdamo sebe i ne živimo u imaginaciji, a ni da omogućavamo drugima da to rade preko nas.